„Ако сам могао да путујем шеснаест сати (сабили су ми се унутрашњи органи), онда има да сачекам десерт.“
„Какав десерт, нећу ово да једем. Рекли су да је неко са другог спрата понео јагњетину, одох!“
Па заиста, након три четвртине дана проведених у „Бане Ковачевић“ путничком, ко се пре може определити за тестенине, а не домаћу српску. Након што смо изборили дозволу за шетњу, у циљу обиласка Риминија, толико нас је понела близина мора да је ноћно купање једноставно било неизбежно. Баш као и неисправни тушеви те смо се у хотел морали вратити са око пола килограма песка у папучама, и код оних мање срећних, патикама.
Одморни и свежи (!) наредно јутро смо се упутили ка Равени. И као што то доликује првој дестинацији пута, сви су били жељни да документују што више. „А сликај ме поред канте. А хајде сад поред овог натписа (шта год значио). А морам и једну са Јеленом, обавезно.“ Ипак смо успели да чујемо занимљиву причу водича о Дантеу, коме је посвећен велики део овог места, и фотографисали његов гроб. Ту смо први пут на овом путовању упознали наше професоре са чарима „селфија“. Неколицина нас је ушла у чувену цркву Сан Витале која обилује импресивним византијским мозаицима, док се већи део ипак определио за одмор у неком кафићу Равене.
„Ова Lemon Soda звучи примамљиво, пробаћу је, шта има везе што је пет евра.“
„Баш си глуп, то ти је кисела вода са лимуном. Боље кад дођеш у Шабац, купи 10 литара „Књаза“ и исцеди лимун.“
Уследио је обилазак Сан Марина, минијатурне државе. Пењући се у круг, мало смо се загубили, а на врх, одакле се пружа величанствен поглед, стигли смо уморни и хукћући баш кад је читава група почела да силази. Ова посета није прошла без шопинга (ту су урачунате и праћке и пластичне пушке, јер забога, то нам баш треба) и уобичајеног набављања повољних парфема.
По повратку у хотел у Риминију, чекала нас је дискотека.
„Знаш можда има ли неко пеглу? Како ћу у изгужваној кошуљи?“
„Ја без пресе за косу нећу моћи, погледај каква сам!“
„Има ли игде у читавој Италији Wi-Fi? Реците ми шифру!“
Све је ово заборављено када смо се препустили чарима дискотеке које су биле праћене скупљањем што више карата за бесплатно пиће, рађањем неких неочекиваних љубави и скакањем уз тактове, нама добро познате, српске музике.
Бесана ноћ нас није спречила да рано ујутру кренемо пут Фиренце.
„Слушам ја све водича, не спавам, само мало жмурим.“
Два и по сата су била посвећена ренесансом обојеним причама о Микеланђелу, Мона Лизи, Галилеју, архитектури, катедралама, куполама, галеријама, рекама, државницима и историји. И све то на плус тридесет. Након тога, стрпљивији део групе је посетио чувену галерију UFFIZI, и изгубио се на неко време у врхунским уметничким делима, а остатак се попео на фирентински торањ одакле се пружа прелеп поглед на читав град, његове ужурбане, веселе становнике, уличне тезге и високе зграде.
„Дај ми воде, жив нисам! Не силазим ја сад одавде три сата. Чекај да дођем себи. Тресу ми се колена. Ау!“
„Are you guys ok? Where are you from?”
„Океј смо савршено. Шабац, my brother, Србија.“
Чувени фирентински сладолед, за који многи кажу да је најлепши на свету, освежио нас је те смо били орни за самостални обилазак. Пицерије, ресторани, продавнице, сувенири, или само плочник – свако је бирао шта му одговара. Неизбежни су били и симпатични разговори са Италијанима.
У новом хотелу, у бањи Монте Катини, чекало нас је његово величанство – базен.
„Разредна, зашто ми не смемо да се купамо? А петица је већ отишла. Није поштено.“
У трку смо бацили пешкире на лежаљке и ускочили у воду.
„Није хладно уопште, хајде ускачите! Ко се најежио, ма нисам, чини ти се!“
„Сад сви скачемо бомбу! Сними нас, па одмах да бацимо то на фејс. Нека виде како нам је супер!“
Наредно јутро нам је донело Пизу. Сели смо на траву, и набили наочари на лице да бисмо могли да саслушамо причу о Пољу чуда, након чега нам је поклоњено пола сата за фотографисање, претежно Кривог торња.
„Реци ми куда да померим руку. Мора да се види да га гурам, разумеш? Треба ми идеална фотографија, за кавер.“
Следећа дестинација била је Верона, град Ромеа и Јулије (који можда јесу, а можда и нису из Италије, а можда и нису постојали, не питајте, нисмо баш најбоље разумели). Морали смо бацити поглед на Арену, у којој су се некада борили гладијатори, а данас је место одржавања великих концерата („Ма, нећу из принципа да уђем негде где је био онај Џастин Бибер, фуј!). Незамисливо је било не видети Јулијин балкон, док су поједини романтици оставили и поруке на зиду, исписујући нека врло важна ( и тајна) имена. Статуа Јулије Капулети, као и увек, послужила је за збијање шале.
„Професоре, пожурите. Треба и ми да се сликамо са Јулијом, доста је било.“
Пут до Лида ди Јесола, искористили смо за певање (ако се то тако може назвати, с обзиром да смо до те тачке већ сви били промукли). Мада, не баш сви. Чекајући да уђемо у хотел, једна од нас се одважила да учествује у караокама, и оставила Италијане у стању позитивног шока, а нас обојила
поносом. „Јесте чули, она је из наше школе!“ , хвалили смо се комшијама из Ивањице. А у дискотеци, шоу! Ученици који енергично скачу уз сваку песму успели су да у игру увуку и професоре, који су се бар на тренутак опустили, те смо се ка хотелу упутили неуобичајено касно. Последње вече ове екскурзије ће се препричавати и остати упамћено и по пар слободних летача, прилично високим терасама и Пакистанцу који хара ходницима са уређајем за мерење буке (Плиз, плиз, ноу хандрид јурос).
Петога дана, као шлаг на торти, стигла је Венеција, до које смо, наравно, приспели бродићем. Са карактеристичним мирисом и грађевинама, оставила је најјачи утисак на већину ученика. Након двочасовне шетње уским улицама ( Зар он стварно мисли да се ми умемо вратити тамо где смо се искрцали? За шта је оно рекао да треба да питамо ако се изгубимо?) коју смо провели фотографишући објекте и мостове, на располагању су нам биле и гондоле и водени таксији. Зборно место је била црква Santa Maria della Salute, у коју смо, за разлику од прошлих генерација, имали прилику да уђемо. Морали смо имати и једну групну фотографију испред цркве (да знају наши професори књижевности да смо пратили на часу кад се причало о Лази Костићу). Време да са брода махнемо Венецији и направимо још пар добрих фотографија – брзо је дошло.
Наредна главна брига је била храна, али нам је наш драги водич изашао у сусрет те смо опустушили локални супермаркет („Нормално да ми све то треба, знаш ти где је Србија, треба седети у бусу толике сате.“) Уз храну и дремку српска граница је стигла неочекивано брзо. Након неколико сентименталних реченица које су нам упутили водич и професори, сви смо се заклињали да ћемо ову, матурску, екскурзију памтити цео живот, не само као освајање Италије, већ и као непроцењиво дружење.
„Ово вече је најбоље, и прошло је било много добро, а и прво је било супер, а ни друго није било лоше.“
Анђелија Тодић, IV-7
